Google+ Followers

недеља, 31. август 2014.

Smederevska tvrđava

Smederevska tvrđava nalazi se u istoimenom gradu, na ušću reke Jezave u Dunav. Ovo srednjevekovno utvrđenje je jedno od najočuvanijih i najlepših u Srbiji. Svojim dimenzijama i lepotom zasenjuje mnoge gradove u Evropi. 

Smederevsku tvrđavu podigao je srpski despot Đurađ Branković. U vreme njegovog prethodnika, despota Stefana Lazarevića, prestonica Srbije nalazila se u Beogradu. Nakon njegove smrti, Beograd je morao biti vraćen ugarskom kralju Žigmundu. Zbog toga Đurađ Branković odlučuje da izgradi novu prestonicu za sebe. Smederevo je građeno u periodu od 1428. do 1430. godine. U rekordnom roku nikao je novi grad, koji je do 1480. godine nekoliko puta proširivan. 

Tvrđava se deli na Mali grad i Veliki grad. Mali grad, trouglastog oblika, služio je kao despotov utvrđeni zamak. Ovaj deo tvrđave danas poseduje 6 kula, u centralnom delu nalazi se kameni bunar, a od Velikog grada odvojen je vodenim rovom. Veliki grad ima 19 kula. Kule su široke oko 11 metara, a visoke oko 20 metara. 

Za gradnju Smedereva se vezuje jedna legenda. Legenda tvrdi da je tvrđavu sazidala Irina Kantakuzin, žena despota Đurđa. Ona je navodno terala narod da radi pod užasnim uslovima, čak su i trudnice morale da nose teško kamenje. Momcima, s kojima je provela noć, odsecane su glave. Iz Irine je zračila nekakva demonska sila, pa bi svaki put kad ustane iz trave, trava pod njom gorela. Irina Kantakuzin je u narodu bila toliko nepopularna, da ju je narod prozvao prokleta Jerina. Legenda kaže da je Irina Kantakuzin u jednoj kuli ostavila svoje blago. Tvrđavu do danas zbog toga opsedaju lovci na blago. 

Smederevska tvrđava prostire na površini većoj od 11 hektara. Ovo je čini najvećom ravničarskom tvrđavom u Evropi. Od originalnog izgleda je, usled burnih događaja, mnogo izgubljeno, ali ovo utvrđenje i danas budi strahopoštovanje i divljenje. Dolazak u smederevsku tvrđavu nikoga ne ostavlja ravnodušnim. 

субота, 30. август 2014.

Nacionalni park Tara

Planina Tara prostire se u zapadnom delu Srbije. Duga je oko 50, a široka oko 20 kilometara. Ukupne je površine 183 kvadratna kilometra. Prosečna nadomrska visina na Tari kreće se oko 1 200 metara. Najviši vrh planine je Kozji rid, koji dostiže visinu od 1 591 metar. 

Planina Tara u sebi krije živopisan pejzaž, guste četinarske i listopadne šume, pašnjake i mirisne livade. Sa ciljem da se očuva bogata i retka flora i fauna, područje Tare je 1981.godine proglašeno za Nacionalni park. Nacionalni park Tara prostire se na površini od 19 175 hektara, i zauzima veći deo površine planine. Šire područje oko parka predstavlja njegovu zaštitnu zonu, čija površina iznosi 37 584 hektara. 

Biljni svet Tare je veoma bogat i raznovrstan. Ova planina je poznata kao pribežište za mnoge reliktne i retke vrste biljaka. Na širem podučju parka raste preko 1 100 vrsta biljaka, što čini gotovo trećinu flore Srbije. Zaštitni simbol Tare je jedinstvena "carica svih endemita", Pančićeva omorika. Osim toga, na Tari je otkriveno 96 vrsta lišajeva, 171 vrsta mahovina, 30 vrsta paprati, 7 vrsta golosemenica, kao i 950 vrsta skrivenosemenica. Tara je jedna od najšumovitijih planina u Evropi. Preko 75% površine Tare nalazi se pod šumom. Najrasprostranjenija je mešovita šumska zajednica smrče, jele i bukve. 

Osim bogate flore, Taru odlikuje i veliki broj različitih životinja. Poseban fenomen čini čak 138 vrsta dnevnih leptira, što je prava retkost. Simbol beskičmenjaka Tare je endemorelikt Pančićev skakavac, vrsta koja je uspela da preživi ledeno doba. Na području parka borave 53 vrste sisara, 135 vrsta ptica, 12 vrsta gmizavaca, 13 vrsta vodozemaca i 19 vrsta riba. Nacionalni park Tara se nalazi na isti međunarodno značajnih područja za očuvanje ptica Evrope. Naročitu vrednost imaju retke vrste ptica, kao što su : suri orao, sivi soko, orao zmijar ... 

Područje Nacionalnog parka Tara bogato je i kulturno - istorijskim nasleđem. Ovde se nalazi veliki broj arheoloških lokaliteta, koji svedoče o burnoj istoriji planine. To su lokaliteti Mramorje, Grčko groblje, Gradina, Skit Svetog Đorđa, kao i lokalitet Solotnik - Kulina, na kome se nalaze ostaci zamka iz petnaestog veka. 

Tara ima dobro razvijen zimski turizam. Na planini se nalazi nekoliko lepo uređenih skijališta, opremljenih za sve kategorije skijaša. Sve to Taru čini savršenom. Nacionalni park Tara je simbol izuzetne prirode, kulture tradicije, ali i sjajne zabave i uživanja. Tara je prava lepotica i bez ikakvog preterivanja, ponos Srbije. 




петак, 29. август 2014.

Reka koja ćuti

Istočna Srbija u sebi krije brojne priče i legende vezane za poznate istorijske ličnosti i događaje. Na ovom području u srednjem veku nicali su gradovi i manastiri, tražili su se izvori lekovite vode i sadile vinove loze koje isceljuju. Danas su do nas stigle razne priče koje ne možemo da objasnimo. 

Jedan fenomen vezuje se za reku Mlavu, čiji je izvor jedan od najlepših u Srbiji. Ovo nije priča o vrelu reke Mlave, već o nesvakidašnjoj pojavi. Naime, u Gornjačkoj klisuri, na jednom delu rečnog toka, dugom oko 100 metara, Mlava se uopšte ne čuje. Meštani ovo mesto nazivaju "Voda koja ćuti". Nauka nam do danas nije otkrila zbog čega Mlava ćuti. Zato nam u pomoć priskaču legende. 

Na Vidovdan, 28.juna 1389.godine, odigrala se krvava bitka na Kosovu između srpske vojske, predvođene knezom Lazarom Hrebeljanovićem, i osmanske vojske, predvođene sultanom Muratom. Legenda kaže da je upravo na ovom mestu glasnik narodu javio da je srpska vojska poražena. U tom trenutku sve je zanemelo, i ljudi, i gora, i šuma, naravno i voda.Od tada se žubor reke Mlave više nikada nije čuo. 

O "Vodi koja ćuti" postoji i druga priča. Uoči boja na Kosovu, knez Lazar je lovio jelene u Gornjačkoj klisuri. U jednom trenutku zapazio je isposnika Grigorija, sa kojim je hteo da otpočne razgovor. Međutim, Grigorije nije želeo da pređe na drugu stranu reke, pa je razgovor tekao dovikivanjem preko hučne reke. Grigorije tokom razgovora shvati da je knez pobožan čovek, te pomoću molitve utiša buku reke. U znak zahvalnosti knez Lazar odluči da podigne crkvu Vavedenja presvete Bogorodice. Crkva se nalazi u kompleksu manastira Gornjak, prislonjena uz samu planinsku stenu. 
Iako je nemoguće odgonetnuti šta je stvarni razlog ove neobične pojave, dve legende o "Vodi koja ćuti" čine ovo mesto neverovatnim i jedinstvenim. Sama pomisao na to da je reka zbog nečega zanemela, ostavlja bez reči.  

четвртак, 28. август 2014.

Zaovinsko jezero

Zaovinsko jezero se nalazi kod mesta Zaovine na planini Tara. Ovo je veštačko jezero, nastalo pregrađivanjem toka Belog Rzava i izgradnjom brane u zaseoku Đurići. Zaovinsko jezero nalazi se u granicama Nacionalnog parka Tara. 
Jezero ima dubinu od 110 metara. Vodu prima iz Konjske reke i Belog Rzava. Kvalitet vode u Zaovinskom jezeru je izuzetno visok, pa se ona uz minimalnu preradu koristi za piće. Takođe, jezero je poznato po uzgoju pastrmke.  

Na Zaovinama se nalazi oko 50 % ukupne flore planine Tare, odnosno oko 15 % ukupne flore Srbije. Na ovom području je do sada utvrđeno prisustvo oko 600 biljnih vrsta. Neposredno pored brane nalazi se mesto na kome je Josif Pančić, čuveni srpski botaničar, 1875.godine otkrio Pančićevu omoriku.
 



U letnjim mesecima Zaovinsko jezero privlači veliki broj ljubitelja prirode. Okruženo je zelenim brežuljcima obraslim četinarima, a obzirom da nema turističkih sadržaja, na samom jezeru vlada neverovatan mir. Osim toga, na obali jezera nalazi se nekoliko neuređenih plaža, pa se ono može koristiti i za kupanje. Takođe, na lokalitetu Luke se nalazi zanimljivi spomenik prirode, geomorfološka atrakcija Ravna stena ili Grad. Reč je o monolitu nastalom abrazijom nekadašnjeg Panonskog mora. Na njemu se nalaze ostaci srednjevekovnog utvrđenja, najverovatnije iz perioda Kotromanića ili Altomanovića. 

Zaovinsko jezero se, iako nastalo veštačkim putem, izuzetno uklopilo u prirodni ambijent Nacionalnog parka Tara. Ovo je sjajno mesto za sve ljubitelje prirode, ali i kulturno - istorijskih spomenika, kojih u ovom kraju ima poprilično. 

среда, 27. август 2014.

Planina Golija

Planina Golija nalazi se u jugozapadnom delu Srbije. Prostire se na površini od 75 138 hektara, na području pet opština. Golija je dugačka 30 kilometara i ima karakterističan oblik slova S. Najviši vrh na ovoj planini je Jankov kamen ( 1833 metara ). 

Planina Golija ima status Parka prirode I kategorije i Rezervata biosfere. Golija se nalazi na UNESCO - voj listi, kao jedini rezervat biosfere u Srbiji. 

Golija je jedna od najlepših i najšumovitijih planina u Srbiji. Na njoj raste preko sto vrsta lekovitog bilja. Na njoj je zabeležena 1091 vrsta živog sveta. Sa 95 vrsta ptica, Golija je jedan od najznačajnijih ornitoloških centara u Evropi. 

Golija je savršena za sve ljubitelje prirode. Ovde se okuplja veliki broj planinara i avanturista. Golija je idealna i za zimske sportove. Na planini se sneg zadržava gotovo pet meseci. Takođe, na Goliji i u njenoj neposrednoj blizini nalazi se veliki broj kulturno-istorijskih spomenika. Najznačajniji spomenik je manastir Gradac, zadužbina srpske kraljice Jelene Anžujske. U njenu čast se, u manastiru Gradac, svake godine održava manifestacija "Dani kraljice Jelene". 

Predivan i netaknut ambijent osnovna je vrednost planine Golija. Reč je o jedinstvenoj i neponovljivoj prirodnoj celini, išaranoj u najlepšim bojama koje nam je priroda podarila. 

уторак, 26. август 2014.

Manastir Mileševa

Manastir Mileševa se nalazi na reci Mileševci, 6 kilometara od Prijepolja. Izgradio ga je srpski kralj Stefan Vladislav u prvoj polovini trinaestog veka. Mileševska crkva posvećena je Svetom Vaznesenju Gospodnjem. Zidana je po ugledu na ranije vladarske zadužbine u raškom stilu. 

U Mileševi su se od 1237.godine nalazile mošti Svetog Save, sve do 1594.godine, kada su ih Turci odneli u Beograd i spalili na Vračaru. Ovde se Tvrtko I Kotromanić 1377. godine proglasio za kralja Srbije i primorja, a Stefan Vukčić Kosača 1446. godine za hercega od Svetog Save. 

Unutrašnjost Mileševe je u više navrata uništavana. Ipak, simbol ovog manastira je do danas očuvan. Najpoznatija freska u Mileševi je Anđeo na grobu, daleko poznatiji kao Beli Anđeo. Ova freska se smatra za jednu od najlepših fresaka u evropskoj umetnosti srednjeg veka. Na njoj je prikazan Arhangel Gavrilo koji sedi na kamenu i rukom pokazuje na Hristov grob. Prvi satelitski prenos video signala 1962.godine između Evrope i Amerike sadržao je sliku Belog Anđela, i to među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evropljana prema Amerikancima. 

Manastir Mileševa je jedan od najznačajnijih verskih objekata u Srbiji. Ovo je mesto u kome se i danas čuva kult Svetog Save. Takođe, u manastiru se nalazi grobno mesto srpskog kralja Vladislava. Mileševa je jedan od ranih primera raške graditeljske škole. U bogatoj srpskoj tradiciji i istoriji, Mileševa zauzima jedno od najznačajnijih mesta.

Tvrđava Borač

Tvrđava Borač nalazi se na stenovitom kršu, smeštenom iznad istoimenog sela. Nepoznato je kada je utvrđenje podignuto. Prvi put se pominje 1389.godine, mada se sa sigurnošću može reći da je znatno starije. 

Borač je jedno od utvrđenja moravske Srbije. Najveći značaj imao je tokom vladavine despota Stefana Lazarevića. U njemu je boravila kneginja Milica, žena kneza Lazara Hrebeljanovića. Borač je u nekoliko navrata osvajan, a konačno je razoren nakon turskog osvajanja 1458.godine.



Utvrđenje Borač nalazi se nalazi na teško pristupačnom terenu. U podnožju se nalazi crkva Svetog Arhangela Gavrila. Izgrađena je 1359.godine i smatra se za jedan od najznačajnijih srednjevekovnih spomenika u Srbiji. Na ikonostasu crkve naslikane su dve aždaje i mrtvačka glava. Po jednom predanju, u njoj su se pred boj na Kosovu pričestili knez Lazar i kneginja Milica.


Veći deo utvrđenja danas ne postoji. Međutim, dolazak na vrh ostavlja bez daha. Sa boračkih stena pruža se neverovatan pogled. Kada je vedar dan može se videti pola Srbije. Nekada moćnu tvrđavu zamenila je divlja, predivna priroda. Ovo je jedan od najboljih vidikovaca, jedinstven i neponovljiv. Borač je mesto koje se mora doživeti.

недеља, 24. август 2014.

Manastir Manasija

Manastir Manasija je biser srpske srednjevekovne arhitekture i jedan od najznačajnijih centara duhovnosti u Srbiji. Nalazi se u istočnom delu Srbije, nedaleko od grada Despotovca. 

Manasiju je, u periodu od 1407. do 1418. godine, podigao srpski despot Stefan Lazarević. Građena je u moravskom stilu gradnje, a manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici. Ovde se nalazila čuvena Resavska škola, u kojoj su prepisivani značajni spisi vezani za srpsku istoriju.

Manastir Manasija je imao dvostruki karakter. Građen je kao utvrđenje za odbranu od osmanskih osvajača, koji su već stajali na kapijama Srbije. Odbrambeni zid se sastoji od 11 kula, od kojih je najveća Despotova kula. 

Unutrašnja dekoracija Manasije spada u najvrednija dela srpskog srednjevekovnog slikarstva. Poseban kuriozitet u manastirskom freskopisu čine Sveti Ratnici, koji su ovde oslikani sa oružjem u ruci. Oni su jedan od najboljih pokazatelja ugroženosti tadašnje srpske Despotovine. 

U manastiru Manasija nalaze se mošti srpskog despota Stefana Lazarevića. U srpskom narodu ovaj vladar ima status sveca pod imenom Stefan Visoki. 

Manasija zauzima posebno mesto u istoriji srpskog naroda. Ulazak u manastirski kompleks nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Stoga ne čudi što je Manasija već dugo inspiracija velikom broju umetnika. Boravak na ovom svetom mestu je jedinstven i neopisiv. U srcu autora ovog teksta, Manasija zauzima posebno mesto. 

субота, 23. август 2014.

Kanjon reke Uvac

Kanjon reke Uvac se smatra za jedno od najlepših mesta u Srbiji. Nalazi se između planina Javor i Zlatar, poznat je po svojim uklještenim meandrima. Takođe, ovo je jedno od poslednjih staništa beloglavog supa, predivne ptice koja je gotovo izumrla. 

Na reci Uvac su se formirala tri jezera. To su Zlatarsko jezero, Uvačko (Sjeničko) jezero i Radoinjsko jezero. Na Zlatarskom jezeru se nalaze čuveni meandri reke Uvac. 

Deo klisure reke Uvac, površine 2 717 hektara, proglašen je za Specijalni rezervat prirode Uvac. Klisura je okružena šumama omorike i breze, livadama, proplancima, gorskim jezerima i skrivenim pećinama. 

Specijalni rezervat prirode Uvac je pravi raj na zemlji. Ovo je mesto ispunjeno ne samo turistima, već i ljubiteljima prirode, speleolozima i ornitolozima. Na ovom području živi 104 vrste ptica. Beloglavi sup je simbol kanjona reke Uvac. Pre dvadeset godina ova retka vrsta je bila pred izumiranjem. Tada je u kanjonu boravilo svega 7 jedinki beloglavog supa. Danas ovde boravi čak 300 jedinki ove vrste. Beloglavi sup je od davnina krasio grb Srbije. Ovaj nebeski kralj ima raspon krila do 2,7 metara. 

Priroda u kanjonu reke Uvac ostavlja bez daha. Bistra voda kreće se kroz krivudave puteve, podsećajući na lavirint iz koga nema izlaza. Posebna lepotica je Lednička pećina, ispunjena dvoranama sa velikim belim stubovima, prošaranim crvenkastim i plavičastim nijansama. 

Sa nekog od brojnih vidikovaca, pruža se remek delo prirode, meandri reke Uvac. Meandri počinju par kilometara nakon Uvačkog jezera. Reka se vijugavo probija kroz krečnjačke stene, formirajući izgled pravog lavirinta. Meandri reke Uvac prostiru se sve do Radoinjskog jezera. 

Ova zaslepljujuća lepota zaista ostavlja bez daha. Pogled u visinu usmerava ka ovim letećim božanstvima, koja nas podsećaju na potrebu da ovakva mesta ostanu baš onakva kakva su sada. 

петак, 22. август 2014.

Đavolja varoš

Đavolja varoš

Ispod planine Radan, na 30 kilometara od Kuršumlije, nalazi se legendarna Đavolja varoš. Meštani kažu da se noću u Đavoljoj varoši čuju zastrašujući krici muškaraca, žena i dece. Ovi krici su toliko strašni, da niko ne sme noću da kroči u Đavolju varoš. Da li je to istina, proverite sami. Đavolju varoš čine zemljani stubovi sa kamenim blokovima na vrhu. Ovo je izuzetno redak prirodni fenomen koji se sastoji od 202 kamene figure, visokih od dva do petnaest metara, a širokih od pola metra do tri metra.

 Brojne legende vezuju se za Đavolju varoš, a sve govore o "Okamenjenom zlu". Najpoznatija je legenda o venčanju brata i sestre. Đavo je odlučio da pokvari dobre odnose između meštana, te ih natera da venčaju brata i sestru. Bog se umeša, te skameni svatove i spreči zlo da se dogodi.

Druga legenda je takođe vezana za svatove. Dve grupe svatova krenuše u prosidbu iste devojke. Kada su se susreli, dođe do velike svađe. U tom trenutku se obe grupe svatova skamene na 99 godina. 

Treća legenda vezana je za zlog agu. U utvrđenom gradu je vladao okrutni i nemilosrdni aga. Kako ga niko nije voleo, on odluči da sruši naselje, a meštane pretvori u kule od kamena. 

Četvrta legenda kaže da su se đaci opkladili sa đavolima. Kako su izgubili opkladu, đavoli su se pretvorili u kamene stubove, a đaci u đavole. 


Danas je Đavolja varoš jedinstveni prirodni fenomen, i mesto na kome nastaju legende. Čudni i zastrašujući zvuci koji se noću čuju zaista postoje. Da li su to zvuci skamenjenih ljudi ili zvuci vetra koji se probija kroz stubove, o tome neka svako za sebe odluči. 


Nauka kaže da su stubovi nastali delovanjem erozije na zemljište sastavljenog od rastresitog, ali čvrstog materijala. Takođe, ovo je nekada bilo vulkansko područje, što potvrđuju raznobojne stene iza stubova. I ljudi su dali svoj doprinos nastanku stubova. Krčeći šume, oni su otvorili put delovanju vode, zbog čega je došlo do osipanja zemljišta i nastanka ovog fenomena. 

Verovali u legende ili ne, Đavolja varoš je jedan od najređih geomorfoloških fenomena u svetu. Pre nekoliko godina je bila kandidovana za svetsko čudo prirode. Ovo je jedno od najlepših čuda prirode, neizostavno među raznim znamenitostima Srbije. 




четвртак, 21. август 2014.

Resavska pećina ( Resava Cave )

Resavska pećina je jedna od najstarijih i najlepših pećina u Srbiji. Nalazi se u istočnom delu Srbije, na 20 kilometara od grada Despotovca. Smeštena je u krečnjačkom brdu Babina glava, na obali kraškog polja Divljakovac. 

Resavska pećina je otkrivena sasvim slučajno. Za njeno postojanje znali su lokalni čobani, koji su se u nju, zajedno sa stokom, sklanjali tokom nevremena. Jedan od čobana ju je 1962.godine otkrio planinarima, a ubrzo je krenulo istraživanje unutrašnjosti. Resavska pećina je za posetioce svečano otvorena 1972.godine. 
Resavska pećina je stara 80 miliona godina. Duga je 4, 5 kilometara, a do danas je istraženo 2 830 metara. Za posetioce je otvoreno oko 800 metara, odnosno dva od tri dela pećine. Temperatura u pećini je konstantna, i iznosi 7 stepeni celzijusa. Vlažnost vazduha varira od 80 - 100 %. 

Unutrašnjost pećine ispunjena je dvoranama, kanalima, galerijama, stubovima, stalaktitima, stalagmitima, draperijama i okamenjenim vodopadima. Gornju galeriju Resavske pećine čine : Dvorana sraslih stubova, Dvorana košnica, Predvorje istorije i Kristalna dvorana. U donjoj galeriji se nalaze :Koncertna dvorana, Bobanova dvorana, Koralni kanali i Blatna dvorana. 

Resavska pećina u sebi sadrži brojne simbole. Najzanimljivije delove pećine čine pećinski nakiti i kristalne forme Obešeno jagnje, Kavez, Stopalo slona, Poljubac kroz hiljadu godina ... U koncertnoj dvorani nalazi se zaštitni znak Resavske pećine. To je kip Majka sa detetom, 12 metara visok i napravljen od crvenog stalagmita. Tu su i Afrodita, krivi toranj u Pizi i drugo. 



Resavska pećina ima status zaštićenog spomenika prirode. Poseta pećini predstavlja nezaboravno iskustvo. Ovaj jedinstveni prirodni fenomen s razlogom nosi naziv " Resavska lepotica". 


среда, 20. август 2014.

Golubac

Golubac je srednjevekovni grad smešten na strmim liticama, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Nalazi se na desnoj obali reke Dunav, na 4 km od istoimenog naselja. Ovo je jedna od najočuvanijih srednjevekovnih fortifikacija u Srbiji, nažalost prepuštena zubu vremena. 

Golubačka tvrđava se sastoji iz tri celine. To su : Prednji grad, Zadnji grad i Gorni grad. Utvrđenje se sastoji od 10 kula. Devet kula prirpadaju srednjevekovnom izgledu grada, dok je deseta dodata tokom turske vladavine. 



Nemoguće je utvrditi ko je i kada podigao Golubac. Prvi put se pominje 1335. godine, ali je izvesno starijeg datuma. Gornji grad je izgrađen u vreme kada se utvrda nalazila u srpskim rukama. Golubačka tvrđava je imala ogroman značaj. Onaj ko je vladao Golupcem, praktično je kontrolisao plovidbu na Dunavu. Krajem četrnaestog veka gradom su vladali Turci, a početkom petnaestog veka Ugari. Od 1403. godine Golubac je u rukama srpskog despota Stefana Lazarevića. Nakon despotove smrti Golubac je, iz nepoznatih razloga, vojvoda Jeremija predao Turcima. Grad je 1444. godine ponovo bio u sastavu srpske države, da bi ga Osmanlije nakon 1456. ponovo osvojile. U turskim rukama je, sa manjim prekidom, ostao sve do 1867.godine.


Golubac predstavlja remek delo srednjevekovne gradnje. Podignut je na strmoj i nepristupačnoj steni, što penjanje čini pravim poduhvatom. Prvi prizor na Golubac ostavlja bez daha. Nažalost, postoji i ružna strana tvrđave, nastala ljudskim nemarom. Kroz deo tvrđave prolazi Đerdapska magistrala, koja sve više urušava temelje samog grada. Srećom, plan za rekonstrukciju je završen, i može se očekivati skora realizacija. 


Uspon do vrha Golupca nije lak. Donžon kula se nalazi na teško pristupačnom delu, pa je potrebno biti veoma pažljiv. Ipak, dolazak na vrh otkriva nešto neverovatno. Sa vrha kule pruža se fantastičan pogled na Dunav i Đerdapsku klisuru. Iznad reke se uzdižu ostale golubačke kule, koje sačinjavaju upečatljivu celinu. 

Nije uopšte teško zamisliti zbog čega se Golubac naziva Čuvar Dunava. Ovo je jedna od najlepših građevina u Srbiji. I dalje ponosno stoji i prkosi svakome ko joj se približi. 


уторак, 19. август 2014.

Ostrovica

baner gotov
Ostrovica, ili Ostrvica, je jedan od najlepših i najmisterioznih fenomena u Srbiji. Na prvi pogled neobična, ovo je vulkanska kupa na planini Rudnik. Ali ne samo to. Na toj kupi se nekada nalazio veličanstveni grad.

Teško je zamisliti da se na tom strmom uzvišenju nekada nalazilo utvrđenje. I to ne bilo kakvo. Danas od zidina nije ostalo mnogo, ali sama pomisao na to kako je grad izgledao ostavlja bez daha. Dolazak u podnožje otkriva prvu tajnu. Ovde se nalaze ostaci zida, prvog od tri prstena grada. Pogled na gore budi oduševljenje i nevericu. 

Uspon može da počne. Staza do središnjeg dela je lepo uređena i obeležena, mada je potrebno dosta napora da bi se ova deonica savladala. U ovom delu ne postoje ostaci tvrđave, ali je ambijent neverovatan. Već na polovini puta počinje da se pruža sjajan pogled u daljinu. 
Polovina Ostrovice je zapravo drugi prsten tvrđave. Ovde se nekada nalazio drugi odbrambeni zid. Na polovini je zgodno podsetiti se poneke priče o Ostrovici. Sam grad se prvi put pominje krajem trinaestog veka. Najzanimljivija priča vezuje se za pobunu Nikole Zojića i Novaka Belocrkvića protiv kneza Stefana Lazarevića. Nakon što je zavera otkrivena, pobunjeni Nikola se sklonio na Ostrovicu. Kada je mladi knez sa vojskom stigao pod zidine utvrđenja, Nikola je, kako bi spasao živu glavu, odlučio da se ovde zamonaši. 

Ostrovica je smatrana za neosvojivo utvrđenje. Ipak, nije mogla da odoleva turskim napadima. Osmanlije su je dva puta osvajale. Prvi put 1438. godine, ali je ona nakon obnove Despotovine vraćena Đurđu Brankoviću. Drugi put su Turci zauzeli Ostrovicu 1454.godine. Nepoznato je kada je Ostrovica napuštena, mada je moguće pretpostaviti da je ubrzo posle osvajanja izgubila na značaju. 

Put od platoa vodi na gore. Uspon je ovde dosta teži, jer put sada vodi preko vulkanskih stena. Uz kraći napor stiže se do vrha. Ovde se nalaze ostaci zida, odnosno trećeg prstena grada. Sa visine od 758 metara pruža se jedan od najlepših pogleda na Srbiju. Ceo Rudnik i Šumadija su kao na dlanu. Pogled u daljinu, sa saznanjem da su ovde nekada boravi ljudi u srednjevekovnim odelima, budi jedinstven osećaj. 

Ostrovica je osvojena.